Često razmišljam o Krapnju. Otoku Krapnju, i pitam se: Kako su se krapljanski ronioci osjećali u ronilačkim odijelima sa cipelama od olovnih đonova dok su se spuštali sa barkase u morsku dubinu, njihov svijet je bila mrtva morska tišina, bubnjanje u ušima, bitka sa teretom pod morem, čuvanje od morskih struja i često gledanje smrti u oči. Za mog boravka, života i rada na otoku Krapnju često sam razgovore navodio na tu temu pronalazeći izuzetne sugovornike kojih među žiteljima Krapnja nije manjkalo.
Iskustvo, kondicija i velika hrabrost krapljanske ronioce uvijek je iznova vraćala tajanstvenim morskim dubinama.
Dok silazi u more, da traga dolje za nekim nestalim brodom, dok ulazi u brodsku utrobu, očekuje da tu, u tami, u vodi, naiđe na čovjeka, mornara, na neku kapu mornarsku ili bilo što drugo, što govori da je čovjek upravljao brodom…
Silazi s mišlju da je nekog u trenutku potapanja broda snašla tragedija.
Zato nije slučajno što su se krapljanski ronioci našli u prvim ronilačkim ekipama u Poduzeću za spašavanje i tegljenje brodova (kasnije “Brodospas”), brodova koji su štetama prouzročenim za vrijeme Drugog svjetskog rata svoju “luku” našli na morskom dnu.
Šjor Šime govori o tim danima, o svom životu:
– Bija san ronilac puno godin. Lovija san spuge i sa ostiman i sa ronilač¬kon opremom. Radija san puno i na vadenju brodova. Uvik mi je bila »glava u torbi«. Bilo mi je teško kod vadenja puno brodov ali se posebno spominjenvadenja broda »FrancJozef« koji je još prošloga rata bija potopljen u Boki Kotor¬skoj. Zatim vadenja jednoga francuskog razarača koji je bija potopljen u luki Bar. Hodija san doli u velike dubine, a najveća mi je bila dubina koju san postiga: 85 metri dubine – to je bilo kad san radija na vadenju trabakula »Karmen« koii se bijapotopija na punti Brača.
Ronija san i u Egiptu u riki Nil. Bilo je tamo puno opasno roniti. Kalavali su nas pod vodu u kaveziman radi beštij, radi nilskih konji i krokodili. Bilo je gadno, ali najgore mi je bilo u životu kad san triba roniti u rudniku Raša. 1965. godine kad je bijapoplavija rudnik Raša sve su ljudi bili pokušali da ispumpaju vodu uz pomoć velikih pump. Ništa nisu mogle pumpe učiniti jerbo su doli bila otvorena vrata radi kojih nisu mogle pumpe raditi. Tribalo se spuštati doli. Tako nas četiri ronilca smo se kalali doli s lifton – nidi oko 30 metri dubine. Ali smo morali još hoditi tunelon oko 350 do 400 metri da bi ta vrata zatvorili. Bilo je: ili, ili. Ili se vratiti gori sva četiri ili niko, jer ako išta zataji nema ti ko više pomoći. Uspili smo i sve je bilo u redu, ali mogu reći da se išlo doli samo »na sriću«.
Drugi Krapljani jeli su kruh mornarski, »kruh o devet kor«. Drugi su bili pomorci, navigali su.
Tih dana sa sjetom sjeća se pomorac Bartul:
… Iša san iz Jugoslavije 1936. godine, a vratija san se ovamo 1968. Naviga san punih 30 godin, pod merikanskonbandiron, na merikanske brode. Obaša san cili svit, osin Albanije.
… Bilo je dikod dobro, dikod slabo. Najviše je to bilo do društva na brodu, kakovo je društvo…
… A ča triba govorit! Podnija san svega i svašta. Bija san toliko puti na po¬gibelji, koji san se topija dva puta: 1941. godine na 31. Vlll. od 3.30h popodne do 7 : 20. h ujutro pliva san u moru, ja, dva Poljaka i jedan Grego, Nik – Nikola. I tamo su nas ujutro zgrabili ribari.
To je bilo vanka od Liverpula, 650 milja od kraja. Tur¬pedira nas je Nijemac, su dva torpeda brod je sentijadolika. Dvadesetipet članova posade, ča su bili pijani, oni su išli na dno, a ja nisanpija alkohol, ja i ovi smo se spasili, i još danas živ . . . Da je bija naš kapo o makine, ča je bija prije, nas ne bi bila ćapalapodnmornica, jerbo pod punom parom mi smo mogli činiti 19 milja, ali je bija kod nas jedan Inglež, opija bi se, pa ne bi zna ča čini, pumpali bi slanu vodu, a slaku izbacili bi vanka, tako bi vozili šest, sedam milj najviše, pijanstvo je bilo krivo najviše
. . .
